Оперетни ратови и дипломатски игрокази

На подручју некадашње Југославије вероватно још има оних који се сећају војника ЈНА и његових речи, изговорених на почетку ратова који су разорили СФРЈ: "Они би као да се отцепе, а ми им као не дамо..."

Бахрудин Калетовић, тада десетар Југословенске народне армије у Карловцу, обрео се са својом јединицом јуна 1991. године у Словенији. Са њим је новинар "Јутела" разменио неколико реченица усред "десетодневног словеначког рата" и нехотице га урезао у сећање публике од Вардара до Триглава, па и шире.

Војник Калетовић је постао синоним за бесмисао "игроказа" у коме су главне улоге добили не само голобради регрути ЈНА и словеначки територијалци, него и цивили, локално становништво које је радознало шетало између "зараћених" страна. Била су ту и "примирја", а све је више личило на "војни театар" него на озбиљан рат. Па ипак, у том "рату" је животе изгубило најмање 76 људи, од тога на страни Словеније 19.

Није то усамљен пример "оперетног рата". У ренесансној Италији су најамнички генерали, познати као кондотијери, често давали предност маневрисању и преговорима уочи битке. Њихови уговори (condotte – кондоти) награђивали су успех и обесхрабривали непотребне губитке, зато су плаћенички команданти више волели позирање него борбу прса у прса. Неки историчар је забележио да су биле "њихове битке најчешће колико бескрвне толико и театралне"; добро опремљене војске су се понекад бориле сатима "без губитка једног јединог војника".

Победу је могло да донесе вешто тактизирање, али и подмићивање противничких команданата уместо ризиковања смртоносног обрачуна. Заробљавање непријатељских војника било је профитабилније од њихове ликвидације, зато су заробљеници вредели више од мртвог непријатеља.

Николо Макијавели се у својим делима ругао плаћеницима јер су "за плату весело звецкали својим оклопом, али нису били орни да озбиљно изложе свој живот опасностима или погибељи како би извојевали победу". Примера има на претек. Битка код Ангиарија 1440. године трајала је четири сата, а погинуо је само један војник (зато јер је пао са коња).

У модерним ратовима је све то, наравно, далека прошлост. Ратови више нису театрални већ немилосрдни, нехумани и окрутни. Театралност се у наше доба преселила у преговарачке сале, где се дипломате супротстављених страна састају слично као ономад плаћенички генерали, поново веома помпезно. То смо видели и недавно, током преговора између украјинске и руске делегације у Истанбулу.

Уопштена порука свих учесника који су диванили о потреби мировних преговора била је слична оној Бахрудина Калетовића, само увијена у дипломатски целофан.

Порука дипломата и високих политичара била је зато више намењена јавности, него противничкој страни: "Они (Руси, Украјинци, Европљани, Американци...) желе рат, али ми га нећемо, јер смо за мир!" Заправо је све то била представа за јавност. Зеленски је одмах по завршетку преговора у Истанбулу чак формирао стални преговарачки тим са Русијом, а разни западни аналитичари најављивали су да је мир безмало на дохват руке. Ипак, није се догодило ништа драматично.

Разлог? Поново се огласио Зеленски и на конференцији за новинаре изјавио да се Украјина никада неће демилитаризовати и одрећи својих територија; ћорсокак је тако остао исти. Украјина није пристала ни на један основни услов Русије, а Русија није одустала ни од једног свог темељног захтева. На том месту је логично питање зашто руска, украјинска и америчка страна фингирају учешће у преговорима када је већ од старта јасно да они неће уродити плодом?

Одговор нуди наук Карла фон Клаузевица да је "политика наставак рата другим средствима". Када рат почне или се настави, сви који у њему учествују морају да докажу својим грађанима и савезницима да су сва друга, мирољубива средства исцрпљена и да је преостало још само ратовање. Није нужно да је све то само глуматање. Понуде које су стављене на "зелени сто" могу бити стварне, као што су до сада биле руске. Када су одбијене, постало је јасно да је затворен пут решавања сукоба "другим, дипломатским средствима".

Тачно то се поново догодило у Истанбулу.

Интереси сва три главна актера су суштински различити, али заједнички интерес украјинског, руског и америчког руководства био је да заједнички уприличе "мировне преговоре". У стварности је због потпуно опречних ставова свих њих све то само спектакл који одвраћа пажњу публике од драматичних збивања на фронту. Зеленски уједно продужава подршку Запада и купује време у коме може да влада без одржавања избора, обашка што скреће пажњу са пораза на фронту.

С друге стране, Владимир Путин зна да је Америка још увек велика сила и да, упркос чињеници да не може значајно да промени исход сукоба у Украјини, Бела кућа може својим поступцима да утиче на ток рата, а самим тим и на број руских жртава. Ако је цена за смањење броја жртава да се руски дипломати састају са украјинским и тиме потврде исправност Трампове "мировне иницијативе", онда Русији није на одмет да учествује у тој игри и Доналду Трампу чак призна улогу "посредника и мировњака".

Америка такође има свој разлог за учешће у том позоришту апсурда. Вашингтон је покренуо рат у Украјини, и изгубио, зато има интерес да кривицу за жртве и разарање обеси о врат неког другог, на пример – Европљана. Вазда податни лидери ЕУ су довољно глупи да ту ролу чак оберучке прихвате.

Јасно је да је америчка улога "посредника" далеко од истине, а није тешко наслутити ни шта следи – нове, махом европске, а можда и америчке санкције против Русије, нове руске офанзиве и још гори сукоби у Украјини.

Трамп је, додуше, одбио увођење нове рунде санкција против Русије, али је државни секретар Рубио запретио некаквим "наметнутим, недобровољним" санкцијама, као да је хтео да се унапред извини Путину. Објаснио је да, ако не буде напретка, амерички Конгрес може да уведе нову рунду санкција Русији и да Трампова администрација "над тим нема контролу". Другим речима: сви се праве да желе мир како би избегли оптужбе да подстичу рат, а заправо свака страна има скривене мотиве за наставак сукоба.

Русији је потребна одлучна победа како би спречила поновно распламсавање сукоба у будућности, ближој или даљој.

Европска унија сања ослабљену Русију коју би држала у шаху претњом санкцијама и потпаљивањем конфликата на њеним међама.

Америци би угађало када би биле све стране ослабљене – у корист САД. На крају крајева, како бисмо другачије објаснили Трампову тврдњу да је била америчка умешаност у украјински рат "грешка", а у међувремену и даље 24/7 снабдева Украјину оружјем? Ако је признао грешку, зашто и даље наоружава Кијев?

Очигледно је да би Америка хтела и јаре и паре: претвара се да се залаже за мир, али жели да избегне капитулацију Кијева и зато Украјини не престаје да шаље оружје и обавештајне податке. Трампу то не смета да и даље инсистира на неистини да је Америка посредник, а не иницијатор рата у Украјини...

Истина је да је сукоб у Украјини амерички рат. Америка је злонамерно и намерно гурнула Украјину у сукоб са Русијом, потпуно преузевши контролу над украјинском владом, војском и обавештајним агенцијама 2014. године. Од тада доноси све одлуке и подстиче наставак ратовања на све могуће начине, такође под обе администрације Доналда Трампа.

Рату ће се назрети крај уколико Америка оконча отмицу и контролу Украјине, или ако Русија порази режим који САД и европске земље користе за диктат украјинског крвопролића. После пропасти најновијих театралних изјава европских и америчких политичара и њихових дипломатских "игроказа", стварне промене на терену биће пресудне.