
Пуертаријат

"Одрасли мушкарац је само дете које се игра одраслог мушкарца", пише нам Пјер Бурдије.
Феминисткиње су, ипак, "у црвеном", по дефиницији. Око себе виде све сами "зли патријархат" и "мушке моћнике" иако мушко никад није било немоћније створење у својој дугој историји "постајања мушкарцем".
Није само на жени задатак да за живота постане (правом) женом, већ и мушкарац има ту обавезу коју радо избегава остајући несигурно дериште које се размеће "знацима моћника".

Право име за друштвеност на коју смо сви приморани јесте "пуертаријат" (владавина дечаштва). Роберт Мур и Даглас Џилберт "тиранином из дечије столице" називају сваког мушког моћника који гоњен трачком свести о својој незнатности, из чисте несигурности - угрожава свет око себе својеврсном "страховладом".
Било да је то отац који не хаје да обезбеди нежност за своју децу јер је убедио себе да је на њему само да "донесе новац у кућу", директор предузећа који се "у име профита који не сме да испашта" манијачки издире на своје запослене, а своје укућане третира као само још једна "уста која он храни", локални криминалац који свесно срља у непромишљености да би спас од улоге на коју се обавезао јер је сматра ексклузивно "мушком" - нашао на робији, и тако новом бригом заробио оне које наводно он жели да збрине, свако од њих робује једној суштинској слабости: да буде оно што је умислио да је у очима других.
Социолог Чарлс Хортон Кули давних дана нам исписује важну лекцију о човековом "Ја" и начину формирања интерсубјективног идентитета. Оно што свако од нас за себе мисли да јесте, у ствари, оно је "што мислимо да о нама мисле". "Сопство" је већ укаљано (лошом) "друштвеношћу", и нема тог "Ја" које не би било самопосматрачко из угла разних, наметнутих нам друштвених перспектива. Већина нас остаје заувек заробљена у том компромитованом, незрелом самодоживљају, хронично вапећи за спољним валидацијама.
Волимо јер мислимо да нас вољена особа разуме управо као онога ко смо себе убедили да јесмо, а и та убеђења (о себи) нисмо бирали већ смо их негде "у ходу кроз шуму друштвености" - покупили као обавезна. Инфантилни, незрели "хероји", обузети самопотврђивањем, изборили су се за одлучујуће функције у друштву.
Власници новостечених моћи не бирају ко ће тим њиховим моћима да буде подложан: улазе у беспотребне сукобе само да би се још једном "доказали", бежећи од унутрашњег гласа који сумња у њихове снаге у које су вештачки убедили друге; тај глас их прогони, а они друге, "ближње", на силу убацују у властити лавиринте несигурности и незрелости. Таквим осећајем "моћи" и личне важности, они су заразили напрасне феминисткиње које их на свој начин одурно, свесно и несвесно, опонашају.
Круг је затворен. Пуертаријат је на снази: незрели и недорасли мушкарци на власти и жене које настоје да опонашају такав начин друштвене и личне моћи.
У друштву, логично, новац постаје једина симболичка и стварна одлика снаге и вредности. Мушкарац настоји да га обезбеди не питајући се за начин и количину непочинстава, сујете и непоштења која мора да изврши на том путу стицања, а жена да буде блажена - таквим збрињавањем које неће превише преиспитивати.
Поштени и нежни очеви, истински одважни, здраво самоуверени, никад науштрб других - наружени су пропагандом као "неспособни", само ако нису пристали да учествују у јагми стицања оправданом као својеврсни, неопходни "социјални-дарвинизам" за који "прави мушкарац" мора бити способан.
Ови други, нездраво самоуверени, заувек жељни спољњих валидација, спремни да на рачун других, невиних и слабијих - обезбеде лични "луксузни" опстанак, спремни да због слике о себи - изазивају пропасти, личне, породичне и друштвене - постали су мера свих ствари.
Не чуди, онда, кад један такав "способан мушкарац", беспотребно обучи своје малолетно дете руковању оружјем. У његовом грандиозном самодоживљају, вероватно је његовом сину недостајала још само та врлина - једно излишно, опасно знање. Само незрела и несигурна мушкадија - зна зашто. Нек је слава свим жртвама оваквих "мужевности и мушкости".